„Vrbak“ se nije slučajno tako zvao. Ovaj ogroman prostor, kao naplavina Dunava, obrastao je velikim vrbama i tek pokojom topolom ili drugim drvećem, a kroz šipražje se jedva moglo prolaziti. Ajde što je bio prepun insekata, komaraca i zmija… još gore je bilo to, što je na ovom mestu bila gradska klanica, nešto niže bilo je mesto na koje se iznosilo gradsko đubre, pa onda i šinternica. I ništa, baš ništa, uprkos svemu tome, nije pomoglo profesorima, koji su deci uporno govorili kako bi trebalo češće da idu na osunčanu Frušku goru, ili bar u tada besprekorno održavan Kamenički park.
U tim prekorima, najuporniji je bio strogi profesor Stevan Milovanov. Sa drugog sprata gimnazijske zgrade, durbinom je posmatrao učenike. Onda bi svojim krasnopisom, koji je unosio malo reda u nervozu koju je pritom osećao, u posebnu svesku beležio one, koji su mimo naređenja da tamo ne idu, odlazili u Vrbak. Jednom nedeljno, izvlačio bi njihova imena i davao ih direktoru Vasi Pušibrku na „dalje postupanje“. A ono bi prvi put značilo opomenu, a već sledeći put, strogi ukor.
Ne vredi. I pored toga što su znali, da im je potiljak u fokusu durbina Steve Milovanova, učenici bi zamicali u šipražje izvan grada… tu bi se kupali, vozili čamcem i pušili.
Nije bilo malo podnevnih trenutaka, u kojima sam se, u nekom sanjarenju, i sam osećao kao u nekom takvom zavereničkom ortakluku. Jer upravo mojom ulicom, Dušana Vasiljeva, koja je tada bila tek staza ka Vrbaku, đaci bi tražili senku, svesni da ih sa sprata Zmaj-Jovine gimnazije, posvećeno vrebaju profesori. Nešto niže, oko kasnijeg „Elektroporcelana“ i „Kulpina“, poput sitne ribe, koja se izlovljena ponovo dočepa vode, kliznuli bi u Vrbak.
Vrbak, od kojeg više nema ni traga. Na mestu, na kojem su se u žaru „zabranjene avanture“, sklapala dečačka prijateljstva za ceo život, danas je „Danubijusov“ silos i „Prvi Univerexport“.
A ja… ja se danas verovatno osećam, poput gimnazijalaca, do kojih je stigla vest da će Vrbak biti iskrčen. Upravo sa tog istog mesta, možda već narednog leta, nestaće Kvantaška pijaca. Kao dečak, često sam upravo na njoj „razbijao“ jednu „crvenu“, koju bi mi jedna od tetaka, spuštala u dlan na izlasku iz našeg stana. Umesto direktora Vase Pušibrka, dok sam zamicao ka Kvantašu, osećao sam na temenu strogi pogled oca, kako me posmatra sa šestog sprata, razmišljajući da tih dana treba da registruje „fiću“, pa bi mu par tih stotki, baš dobro došlo.
Nestao je Vrbak. I Kvantaška pijaca će.
Od svega je ostalo tek slovo, u još uvek neispisanom „sentimentalnom vodiču kroz Novi Sad“.
Ali, to je već neka – sasvim druga priča.
Ilija Tucić
