Tog juna 1900. godine, u kojoj se Novi Sad opraštao od jednog veka, da bi ušao u drugi, koji će mu potpuno izmeniti lik i mladićki karakter, u gradu se osećalo nestrpljenje. Čak i odrasli ljudi, ponašali su se poput dece, koja treba da se suoče sa nečim velikim i drugačijim, svakako nepoznatim. Nečim što će, sasvim izvesno, zauvek postati deo njihovog sećanja. U časovima popodnevnog, inače savršenog mira, kao da se mogao čuti tihi žagor, koji se valjao ulicama.
I onda je došao taj dan. Velika senzacija, američki cirkus „Barnum i Bejli“, na svojoj svetskoj turneji, došao je u Novi Sad. Osim magije cirkusa, Amerikanci su donosili i nešto što je moralo da opčini čak i one koji su ovu vrstu zabave, smatrali delom nečastivog. Stigli su sa mnoštvom vagona. Dugačka železnička kompozicija, u pet sati ujutro, dovezla je stotine umetnika, ogromnu menažeriju, nekoliko stotina konja i desetak slonova koji su pomagali u postavljanju velike, centralne šatre. Oko nje, bilo je postavljeno još nekoliko manjih, u kojima su se našla „svetska čuda“: Žene sa brkovima i bradom, čovek koji je čelične lance kidao kao dete krofnu, tele sa osam nogu i dve glave, ljudi od gume…
U velikoj šatri, program je izvođen na četiri arene u isti mah. Posetioci nisu znali šta pre da gledaju. Cirkus se zadržao samo jedan dan i za to vreme izvedene su tri predstave. Prva u 14 a poslednja u 19 časova. Posebnu draž čitavom događaju, dala je tada ne baš uobičajena pojava da je događaju osim Novosađana, prisustvovalo na stotine ljudi, koji su samo za ovu priliku došli iz mesta širom Vojvodine. Dugo nakon poslednje predstave, do kasno u noć, gradske ulice bile su prepune onih koji su komentarisali čudo kojem su upravo svedočili. Na Hanski plac, na kojem je kasnije podignuta zgrada Matice srpske, oduvek su dolazili cirkusi sa dresiranim konjima, jahačima i mađioničarima. Ali ovako nečeg, kao tog junskog dana, nije bilo nikad. Te 1900. godine, kruna je postala jedinstvena valuta na teritoriji čitave Austrougarske monarhije. Dogodilo se još bezbroj toga velikog i značajnog. Ipak, u dušama hiljada Novosađana bilo je mesta samo za jedan događaj.
Danas Novi Sad ima desetak većih i gotovo pa neznani broj manjih manifestacija. Broj manifestacionih dana, veći je od broja dana u godini. A zapravo, sve je počelo pre više od jednog veka, sa „Barnumom i Bejlijem“. Ne treba mnogo mašte, da dozovemo prizor u kojem su, stariji od naših dedova, u jednoj večeri, pod jednom šatrom, gledali program koji se istovremeno odvijao na četiri arene. U sebi su tada, zamerili Bogu što nam je dao samo po dva oka i uha.
Razmislite o ovome kad sledeći put odete na Egzit! Biće vam još lepše. Oko srca sigurno.
Zapravo, u Novom Sadu uvek imate tu privilegiju, da šta god da radite i čemu god da prisustvujete, uvek ste deo nečeg višeg i starijeg od vas. To je privilegija samo najvećih.
