Krećući se čitavog života u četvorouglu ulica Dušana Vasiljeva, Stevana Milovanova, Žarka Vasiljevića i Vladike Visariona, često mi je padalo na pamet, kako su u svom vremenu, to bili ljudi baš kao i mi. A onda jednog dana, njihova imena završila su u našim ličnim kartama, na poštanskim sandučićima, u našem žargonu i svakodnevnom govoru. Često sam se pitao, kako li je to sa ulicama, izgledalo u doba kada je većina sadašnjih besmrtnika, još bila živa i razmišljala o većini stvari o kojima i mi danas!
U Novom Sadu, od pre više od jednog veka, važnije ulice nazivale su se po imenima naroda koji su ga naselili: Jermenska (oko nekadašnje jermenske crkve), Mađarska (kasnije Augusta Cesarca), Jevrejska, Nemačka (danas Ćirpanova), Slovačka, Ruska… Mnoge su se prozvale po zanatima kojih je u njima najviše bilo: Hlebarska (danas Miletićeva, u kojoj su mahom Mađarice, u korpama iznosile cipovke na prodaju), Ćurčijska (sada Svetozara Markovića), Kazandžijska (danas Jovana Subotića), Lončarska… U nedostatku počivših velikana, mnogo je ulica koje su se prozvale imenima životinja: Lavlja (posle Petra Kočića), Jazavčeva (Svetosavska), Mišija (Baranjska), Petlova (Milana Rakića), Fazanska (Njegoševa), Zmijina (Petra Drapšina), Gušterska (Sterijina), Golubija (Vodnikova)…
Na izmaku svojih dvadesetih, svaki put kada bih izgovarao ime svoje ulice, malo bi me žacnulo. On Dušan Vasiljev, bio je pesnik, pisac dvadesetak novela i četiri drame, vojnik na italijanskom i bugarskom frontu, prevodilac i znalac nekoliko jezika, učitelj. Oženio se i okućio. Postao jedno od najvećih imena naše međuratne književnosti. I znate li koliko godina je poživeo čovek koji je uspeo sve ovo da uradi? Odgovor glasi – 24.
Svako jutro, kada bi mi mama u mojoj 24. godini, unosila u sobu sendvič-kiflu i „Večernje novosti“, čekajući da ustanem i polako krenem na fakultet… delovalo je kao malo svetogrđe. Dušan Vasiljev je u tim godinama, imao više rana od metaka, znao više jezika i napisao više pesama… od broja sklekova, koja sam ja tada mogao da uradim.
Sto puta sam zažalio, što mi se kao u dobra stara vremena, ulica nije zvala Ruzmarinska ili Dudova, pa da mi bude svejedno.
I posle nek neko kaže, da ti naši stari nisu znali znanje i bili mudriji od nas!
