Ako ovih dana u Novi Sad ulazite bilo kojim od četiri pravca, naići ćete na privremeno postavljen semafor ili tablu za preusmeravanje saobraćaja. Pred njima se stvara nervoza, kao kasnih sedamdesetih na železničkoj stanici, pre ukrcavanja u voz za Bar. Znaš da imaš rezervaciju u novčaniku, ali bojazan da i pored svega, nećeš ući u voz, širi ti nozdrve i ubrzava puls.
A na sve to, naši stari, pomislili bi da smo „maniti“ ili je neka đavolija ušla u nas. U najmanju ruku, rekli bi da smo nezahvalni.
Pre samo vek i po, Novi Sad tvrdih puteva, gotovo da nije imao. Zapravo, ta činjenica nije pogađala samo nas. Pre bi se reklo, da se jednostavno „tako živelo“. U ono vreme, put od Pešte do Beograda, trajao je šest dana. A ako biste zarad tgovine ili politike, putovali čak do Carigrada, put bi se otegao na šest nedelja! Ne čudi zato, da je sve do generacije naših dedova, bilo bezbroj slučajeva u kojima su ljudi doslovno čitav život, provodili u mestima u kojima su se rađali. Pri tome bi ih napuštali svega nekoliko puta, pretvarajući u kasnijim pričama, svoja putovanja u avanture i porodične legende.
Konačno, godine 1766. Dvorska kancelarija iz Beča, obaveštava Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada, da mu se odobrava da kaldrmiše puteve. Da bi se izveo tako velik posao, grad je počeo da naplaćuje „kaldrmarinu“. Na gradskim kapijama, podignuta su četiri đerma, koja su služila za ono što bismo danas zvali „naplatnom rampom“. Prvi đeram bio je na Futoškoj, drugi na Kisačkoj, treći naa Rumenačkoj i četvrti na Temerinskoj kapiji. Poseban đeram, verovali ili ne, bio je na ulazu iz Dunavske ulice u grad.
Prvo su kaldrmisane Futoška i Temerinska ulica. Postoji podatak da je zidar i klesar iz Beočina Đorđe Bulać, kaldrmisao i Jevrejsku ulicu. Stvari po njega nisu išle glatko, te je posle tri godine od obavljenog posla, molio gradsku vlast da ga isplati. A nije mu bilo lako. Da nije ničeg drugog, trebalo je sav taj kamen, lađom prevesti od Beočina za Novi Sad.
Taman je Novi Sad počeo da dobija svoje puteve, kada je došao 12. jun 1849. godine. U bombardovanju sa Tvrđave, grad je gotovo sravnjen sa zemljom, do mere da je bečki dvor imao ideju, da potpuno raseli preživelo stanovništvo. Od 2.812 zgrada i kuća, srušene su 2.004. Sve do tada učinjeno, nestalo je u jednom danu. Moralo se raditi sve iz početka. I putevi naravno.
Razmislite o ovome, kada naredni put dobijete želju da pred nekim semaforom, pritisnete sirenu vaših kola. Duh onih koji su nam Novi Sad ostavili u amanet, poziva na strpljenje.
Uostalom, istorija pokazuje, da nam se na kraju uvek isplatilo.
