Otvorio sam teška drvena vrata, ojačana kovanim gvožđem. Na njima je bila ogromna brava, koja je tražila ključ, dugačak poput kakvog oružja, sa alkom kao čipkom. U trenu mi je postalo jasno zašto je pesnik rekao: „Ključaonice su ljudsko lice, knjiga, žena, svaka strana zemlja, umetničko delo, nebeska sazvežđa. Ključevi su oružje, novac, čovek, prevozna sredstva, svaki muzički instrument, svaki alat uopšte. Ključ – treba samo znati služiti se njime. Bravi treba samo udovoljiti, ne bi li se pokorila“.
Vrata su uvodila u ždrelo zgrade iz rekao bih, tridesetih godina. Bilo je to vreme u kojem je Novi Sad dobio oko 200 novih zgrada na dva i tri sprata. Probijale su se nove ulice, rušile stare a tipična panonska varoš, počela da dobija obrise modernog grada.
Zatvarajući za sobom teška vrata, u trenu sam shvatio šta mi je sve vreme nedostajalo. Kao kad junak Prustovog romana, umoči Madlenin keks u čaj pa dozove izgubljene tragove sopstvenog života, shvatio sam da sam sve vreme – željan mirisa. Mirisa starih stepeništa.
U vreme koje zovem mojim, veće kuće i zgrade, osim horizontalne dimenzije svojih prostorije, vodile su računa i o svojoj vertikali, koja im je u nekom nesvesnom značenju, davala oslonac. Bila su to stepeništa. Uvek važna i svečana. Baš takva, imale su ih gotovo sve zgrade od Trga mladenaca prema današnjim Limanima. Kao da se posebna grana arhitekture bavila samo njima. Bila su dovoljno široka da ste se na njima bez dodira mogli s nekim mimoići. I uvek su mirisala. Onako kako mirišu neke vrste duvana.
U sećanju mi je miris pečene jabuke. Pa onda onaj, neke postojane svežine, u kojoj su se mešali laki mirisi drveta, starosti i u ravnici uvek neizbežne prašine. Naročito leti, mirisi koji bi dopirali iz senki i hladovine stubišta, bili su prva neizgovorena dobrodošlica u zgradu, čiji vas domaćini možda nisu ni očekivali.
A onda je u opštoj pomami za prostorom, u gradu koji je za manje od jednog veka, postao deset puta veći, neko stepeništa proglasio nužnim zlom. Postajala su sve manja. Pojava liftova, iskovala im je kovčeg, u kojem su pohranjena u prošlost. U mnogim modernim zgradama, stepeništa danas liče na požarne merdevine.
Kako samo romantično izgleda onaj nekadašnji proglas gradskih vlasti, po kojem od jednog do drugog odmorišta, ne sme biti više od 21 stepenika! Izračunato je da je to idealna mera. Mera dostojanstva i harmonije sa prostorom.
Ljudskost okupana mirisom naših stubišta.
Kao zanavek izgubljene dobrodošlice.
Ilija Tucić
