Ovih dana, nazvao me je jedan prijatelj i poručio „da bi voleo da se vidi sa mnom“. Dodao je onu kratku rečenicu, koja se nekada često izgovarala, a sada je već dugo nisam čuo: „Znaš o ovim stvarima se ne govori telefonom“!
Moram priznati da mi nije bilo svejedno. Ne sećam se nijednog svog posla, zbog kojeg bi sa nekim, morao da se srećem u sumrak, na usamljenom mestu. Ali, vremena su smutna… ko zna! Sa osećanjem, kojeg obično imamo kada damo krv ili neki uzorak na analizi, pa čekamo rezultat… došao sam na dogovoreno mesto.
Srce Podbare. Po horizontali, ocrtano Temerinskom i Kosovskom, a po vertikali ulicama Bele njive i Almaškom. Unutar tog zauvek mističnog kvadrata, u kojem se u poslednja tri veka dešavalo što-šta što je odredilo sudbinu ovog grada, slutio sam da će se za koji minut dogoditi nešto što će i moj život iz korena izmeniti. Jednostavno, ovolika tajnovitost, nije mogla ostati bez razloga.
Našli smo se na uglu ulica Save Vukovića i Gundulićeve. Prijatelj je krenuo po scenariju kojeg sam toliko puta viđao u filmovima. Onom kada kreneš sa nekoliko potpuno neobaveznih tema, uspavaš sagovornika, a onda mu, kao u nekom muzičkom krešendu, ispostaviš rečenicu koja ga zaledi. Upravo tako… šetnju bez jasnog pravca (a za mene još nejasnijeg cilja) počeli smo pričom o godinama koje se „posle tridesete kotrljaju kao dečji klikeri“. O tome kako su nam se u govor, na dnevnom nivou, uvukle neke latinske reči, koje nikada pre nismo pominjali: Reumatoidni artritis, lupus, prostatitis… Govorili smo o tome, kako posle pedesete, čovek počinje da se seća ljudi iz najranijeg detinjstva, a onda vremenom, počinjemo da se zbiramo kao ptice selice u oktobru.
I sve tako… A onda smo u jednom momentu zastali. Shvatio sam da počinje treći čin ove drame.
Našli smo se u Tekelijinoj, par kuća od igrališta „Gundulićeve“ škole. Mrak se navlačio na krovove. Prijatelj je uzdahnuo, desnom rukom uhvatio vršak kragne na mojoj košulji, i sa ozbiljnošću u glasu, s kojom smo nekada recitovali poemu „Kadinjača“, unevši mi se u lice, izgovorio: „Znaš, postoje stvari koje čovek želi da podeli samo sa najbliskijim osobama. Sa onima koji će to umeti da cene“! Rukom je posegnuo za kvakom na vratima kraj kojih smo stajali.
Ugledao sam verovatno poslednju stvar kojoj sam se nadao. U dvorištu, koje je po svemu ličilo na seosko, stajao je parkiran „stojadin“. Okrenut tako, da mu je otvoren gepek, gledao ka ovećem drvenom stolu. Iza stola, u belom mantilu, nalazio se čovek u poznim srednjim godinama, kojem je lice još uvek otkrivalo, da se kao tinejdžer ozbiljno borio sa bubuljicama. Ispred njega… tri plastična korita!
U dva korita, velika poput onih u koje domaćice potapaju sitan veš, nalazile su se švargla i kobasice. U trećem, najvećem, nalazili su se krupno sečeni, ali očigledno tek otopljeni čvarci. Njihova staklasta površina, prosijavala je u mraku. Miris koji je dolazio iz korita, pojurio je da se upozna sa nama. Skoro pa bez gledanja, shvatili smo da su čvarci neverovatno mesnati a da se sto metara, niže niz Kosovsku, nalazi pekara koja radi celu noć.
Nakon što smo se vratili na ulicu, sa po dve kese u rukama, prijatelj mi je otkrio da je ovo mesar iz obližnjeg sela, koji svakog petka, posle sedam uveče, u ovo iznajmljeno dvorište, donosi produkte onoga što je „još jutros trčalo po oboru“. Samo znaš: „O ovome, nikome ni reč. Nemoj da čoveku navalimo inspekciju za vrat“.
Zaverenički smo se ućutali i podigli kragne. Utopili smo se u noć, razmišljajući svaki za sebe… hoćemo li u Kosovsku ili ipak na Temerinsku, pa u „Violetu“.
Vekna vrućeg leba i frtalj čvaraka. Merna jedinica radosti, za svakog ko drži do sebe.
Dok je mesec izranjao iza zvonika Almaške crkve, u sebi sam se pozdravljao sa jednim savršenim danom.
Ilija Tucić
