Sve do nedavno, čovek se u životu fotografisao tek nekoliko puta. Fotograf se angažovao samo u izuzetnim prilikama. Recimo, uoči svadbe, da snimi mladence za portret koji će im visiti iznad bračnog kreveta. Ta fotografija bila je nešto poput porodične ikone, kamen temeljac na kom se zidala buduća porodica. Fotografija najstarijeg sina u vojničkoj uniformi, i u boljim kućama, možda, jedna ili dve slike sa monogramom Palića ili Vrnjačke banje u uglu. To je bilo to. Pa toliki junaci, državnici, pesnici i filozofi pre njih nisu imali nijednu fotograrfiju, a njima sada odjednom treba čak pet! Fotografija je bila kao neko priznanje da vam se u životu dogodio kakav zaista svečani čin.
Izmaku tog vremena, priložio sam i dve svoje fotografije. Na jednoj me drže u naručju, u nekakvom džemperu sa zelenim lovačkim šeširićem na glavi. Budući da mi niko u porodici nije imao lovačkih sklonosti, pretpostavljam da je bilo neophodno da mi stave nešto na glavu, a taj šeširić je, uoči slikanja, bio jedini u radnji koji se slagao s bojom džempera. Manirom starog majstora, foto „Glišić“ mi je narumenio obraze, kao mladi na veridbi. Čime me je majstor Glišić napuderisao u vreme kada od fotošopa nije bilo ni „f“ – ne znam, al’ sam siguran da tako rumen u zbilji nikad nisam bio. Ne bi mi buregdžija Jordan svakog leta kad se vraćao iz Makedonije donosio neki napitak za brži rast i jačanje dece da sam tako goreo u obrazima. Jednostavno, bilo je to vreme kada su se fotografije pravile da bismo im se vraćali tokom celog života. Stajale su u vitrinama pored kristalnih čaša i praznih kutija od bombonjere. Na osnovu njih deci i unucima objašnjavali ste da krv nije voda. Zato su nas ti stari fotografski asovi iz novosadskih pasaža tako šminkali, ukrupnjavali, činili lepšim i veselijim. Na drugoj fotografiji stojim uz ogradu jezera u Dunavskom parku. Malo viši od ograde… što će vrlo precizno nagovestiti moj budući gabarit. S krupnim cvetom lale, našivenim posred špilhozni. Pa je l’ onda čudno što sam lala!
Uostalom, imate i vi sigurno neku takvu fotografiju. Sa još petoro druge dece na njoj. Jedno zinulo na objektiv, mogo bi orah u usta da mu ubaciš. Drugo se mršti, a treće u ruci drži narandžu, jer se boji da će mu je, ako je ispusti radi slikanja, neko maznuti. Šta li se sa tim svim ljudima posle desilo? Eto te fotografije žive, dišu i pričaju, a ne ove nove, kojima danas maltretiramo goste kad se vratimo s godišnjeg odmora u Egiptu. Dvadeset poza s kamilom, trideset pored nje, uz obaveznu dosetku tipa „kamila je levo a ja sam ovaj desno“. Ili, recimo, oni serijali s dečjih rođendana. Po sto slika za baku i deku i još dvesta za širu rodbinu. Sve te bezbrojne fotografije nastale su „kao slučajno“. Sve dok ne shvatite da je dete na svim u istoj garderobi, a mama se usput triput presvukla.
Novosadska detinjstva na požutelim fotografijama.
Ilija Tucić
