Hvatam sebe kako sa nekom vrstom posebne strasti, govorim o stvarima, ljudima i događajima, koji su „nekad bili“. Kao da mi to čeprkanje po prošlosti, služi otsecanju od moje vlastite. A gde nema prošlosti, nema ni prolaznosti. Dakle, ostaješ večno mlad.
E pa izlazim iz ugodne mi zamke! I svečano priznajem: Svedok sam promena u životu ovog grada, možda i više nego njegovi junaci iz prva dva veka. Stvar je sasvim jasna. Ono što se u 18. ili 19. veku, događalo u rasponu od tri-četiri decenije, sada se dogodi unutar jedne jedine.
Recimo onog bezazlenog leta, jednog pre nego što će moja generacija napustiti Zmaj-Jovinu gimnaziju i biti isporučena odsluženju vojnog roka, a početkom osamdesetih tako se moralo, Novi Sad je u par meseci izrastao kao pubertetlija, kojem preko noći okraćaju rukavi i nogavice. Izgleda pomalo neverovatno da je te 1981. godine, grad istovremeno dobio: Most Slobode, novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, tada ultramoderni SPENS, a sve uz potpuno izmenjeni izgled gradskog jezgra, iz kojeg je nepovratno iseljen saobraćaj.
Tri poslednja „kapitalna“ objekta, koji su izmenili ne samo vizuru, nego i duh Novog Sada, desila su se u roku od par meseci, u godini koju, nesvesni „spoljnjeg“ zbivanja, generacijski pamtim po dobijanju prava na ličnu kartu i polaganje vozačkog ispita.
Uostalom, rođen sam u godini u kojoj je Novi Sad, dobio novu železničku stanicu. Od 1883. godine kada je u grad ušao prvi voz, pa narednih 80 godina, stanica je bila na mestu današnje Limanske pijace, na periferiji, iza poslednjih kuća. Samo nekoliko nedelja nakon što sam se rodio, kao posledica izgradnje Žeželjevog mosta, nikla je nova železnička stanica na današnjem mestu. Iste te 1964. godine, završena je izgradnja Bulevara oslobođenja, koji je sa svoja tri kilometra povezao dva suprotna dela grada i sam po sebi izrastao u gradsku četvrt. Novi Sad je te godine „prevrnuo“ kalendar, na jedan od najveličanstvenijih načina u čitavoj istoriji.
Treba li da pominjem devedesete? Vreme u kojem sam sa trećeg sprata „Dnevnika“, netremice gledao kako nekadašnja Nemačka ulica, tada Ćirpanova, od jedne tihe varoške, postaje ulica čije zgrade liče na betonski kanjon, sličan desetinama drugih, lišen svakog obeležja i identiteta.
U tri talasa koja su ispratila i moj život, Novi Sad se promenio do mere koja će uvek iznova podizati granicu njegovog duha i samopoštovanja.
Svestan toga, ja i dalje strasno listam hronike minulih vekova. Nekako mi je lakše kada se prošlost događa nekom drugom.
Ko vrca med – mora da oliže prste.
Ko piše istoriju – red je da je piše po sopstvenoj meri!
Ilija Tucić
