Crkve, pozorišta, trgovi, spomenici, porodične kuće uglednih građana… Uzmite šta god, i na samo jednom primeru, dobićete istoriju čitavog grada. A da li vam je ikada palo na pamet, da se više nego uzbudljiva priča o gradu, može ispripovedati kroz povest o njegovim „industrijskim zonama“! I to ne bilo kakva, već intimna, sentimentalna, stvarna i duboko naša.
Do ove poslednje, grad je imao dve industrijske zone. Prva je formirana na mestu do kojeg se došlo na način, koji bezmalo predstavlja istoriju Vojvodine u malom. Odlukom austrijskog dvora pored Novog Sada je 1875. prokopan kanal, kojim je isušena i „Bara četiri krajcare“. Naime, na potezu od Almaške crkve i ugla današnjih ulica Đorđa Rajkovića i Marka Miljanova pa prema današnjoj ulici Filipa Višnjića i dalje, nalazila se bara koju su još zatekli Almašani 1718. godine. Ime „Bara četiri krajcara“ nastalo je zbog obaveze da je svaki vlasnik čamca koji je ulazio u grad preko bare, morao da plati četiri krajcare. Posle 1875. godine, taj do juče močvarni deo Podbare pretvoren je u pašnjake, a kasnije je na tom mestu počela da se stvara prva industrijska zona u Novom Sadu. Živi svedok, danas je još samo „Elektroporcelan“. Ima nas dosta malo starijih, koji se još itekako sećamo „Kulpina“. Mlađima će nažalost, geografski orijentir najpre biti Kvantaška pijaca.
Druga industrijska zona, bila je u ulici koju će danas još samo njeno ime odati. Putniku namerniku kroz naš grad, u trenutku dok šeta jednom od lepših stambenih ulica, u bezmalo strogom centru, biće neverovatno da se iza njegog naziva „Radnička“, krije baš to o čemu joj ime govori! Koliko do juče, u ovoj da nije dnevnog saobraćaja, savršeno mirnoj ulici, sve je brektalo, purnjalo i odjekivalo od silnih fabrika, čija su se dvorišta naslanjala jedno na drugo. „Danubius“, „Albus“, „Idol“, „Kabel“, fabrika tepiha… Sve će biti manje čudno, ako znamo da su pedestih godina, tek pobijane cevi i šipovi za buduće Limane. Na ovom mestu, bile su bare zarasle u trsku i peščare. Sačuvane su naredbe gradskih vlasti sa razmeđe dva veka, u kojima je stajalo da nakon osam sati uveče, zarad vlastite bezbednosti, Novosađani ne smeju da se udaljavaju izvan grada, u pravcu današnjeg fakultetskog kampa. Radnička ulica, bila je dakle na strogoj periferiji i prosto predodređena za fabričke dimnjake.
Poslednji pravi svedok, njene čuvene prošlosti, našom nemarnošću, nestao je pre devet godina. Bio je to „Danubiusov“ fabrički dimnjak u Radničkoj broj 20. Do 1976. „Danubius“ je bio na ovom mestu, a onda je premešten u industrijsku zonu, blizu Luke Novi Sad, gde je i danas. Godinama ostavljen onako sam za sebe, njegov gotovo 30 metara visoki dimnjak, bio bi savršen spomenik, ne samo industrijskom nasleđu, već i onima koji su nam ovaj grad predali u amanet. Nekome se pamet sakrila duboko ispod obrva, kada je odlučio da nas ostavi bez njega. A bezbroj je milionskih gradova u svetu, koji su takve spomenike savršeno uklopili u moderan eksterijer. Uostalom, dozvavši se pameti i mi u poslednje vreme imamo nekoliko takvih primera. Stara „svilara“ na Podbari, Češki magacin i Kineska četvrt na Limanu, od ruiniranih industrijskih objekata, izrastaju u moderne kulturne centre.
Dimnjaku u Radničkoj međutim, nije se dalo. Ili tačnije – nisu mu dali!
Bara četiri krajcare, žandari pred trščarama iza poslednje ulice grada, dimnjaci poređani u ešalon na rukohvat od Banovine… kulise dostojne uzbudljivog filma. A da još nijednu ljudsku sudbinu nismo pomenuli. Da jesmo, ova priča u beskraj bi trajala.
I tu smo drugačiji od ostalih. Pričati o industrijskim zonama, kao delu sentimentalnog vodiča kroz jedan grad!
Ali ovo i nije bilo kakav grad.
Ovo je Novi Sad.
