Između dva svetska rata, Vojvodina je imala najgušću železničku mrežu u Evropi. Do sredine sedamdesetih godina, pa i kasnije, iz Čantavira, Žednika, Đale, Mokrina, Bečeja, Orlovata, Sente, Vrbasa… mogli ste šinobusom ili vozom, stići na more, otići u inostranstvo, ma gde god hoćete. Uz njene reke, železničke šine bile su krvotok ravnice.
Prvi putnički voz u Novi Sad je stigao davno, 5. marta 1883. u 11 sati i 14 minuta. Prugom Novi Sad – Subotica, grad je povezan sa ostalim delovima monarhije. Do tog se trenutka, putovalo isključivo parobrodima i kočijama, pa je ovo bio iskorak koji se po svom značaju teško može s bilo čim uporediti. Iste godine izgrađen je i železnički most, kojim je pruga produžena do Zemuna. Most je poneo ime cara Franje Josifa. Između dva rata nosiće ime „Most kraljevića Andreja“, po najmlađem sinu kralja Aleksandra Karađorđevića. Bio je u funkciji do 1944. kada su ga Nemci prilikom povlačenja minirali i potpuno uništili. Više nikada nije bio obnavljan. O njemu svedoče još samo patrljci njegovih stubova, koji vire iz vode, kao da hoće da nas dozovu, u želji da nam ispričaju jednu zaboravljenu priču.
Ipak, meni je maštu najviše budio onaj ulaz usred centralnog dela Petrovaradinske stene, koji danas izgleda kao „ni na nebu, ni na zemlji“. Ovaj zarušeni otvor, bio je zapravo ulaz u tunel, kroz koji su vozovi, nakon što pođu sa glavne stanice (ispred današnje pošte kod Limanske pijace), stizali u „gradić“ s druge strane Dunava. Posmatrao sam ga bezbroj puta s keja, sa neke od klupa tačno naspram tunela, i nikada mi nije bilo jasno na koji način je on uopšte probijen! Minirati stenu tako silno i toliko puta da u njoj napraviš ogromnu rupu, a da pri tome ne urušiš sve one silne objekte na samoj Tvrđavi!
Na ovom mestu, stižemo do anegdote dragog nam Voje Soldatovića, reditelja i Novosađanina (redosled nije bitan, jer šta god mu od ova dva pripišete kao prvo, nećete pogrešiti). Pričao mi dakle Voja jednom prilikom, kako je početkom šezdesetih otišao u vojsku. A bogami se u to vreme dugo gulilo. I jednog dana, došlo mu vreme da se vrati kući. Putuje on tako vozom, malo mu se i prispavalo, pa se trgne u času kada je osetio da ulaze u Novi Sad. Pogleda kroz prozor – i kada nije ugledao stanicu sa koje je onomad pošao u vojsku, shvati da je pogrešio. Nastavio je da spava. Tek tri stanice kasnije, postalo mu je jasno da nešto definitivno nije u redu. Kondukter mu je objasnio. Bila je to 1964. godina. Ona u kojoj je grad dobio svoju novu, današnju železničku stanicu. Voja pojma nije imao da se stanica sa Limana preselila u blizinu Almaškog groblja. Razmakao je zavesu, pomislio da je u nekom drugom gradu… i produžio.
A za mene je ta stanica, izgrađena u godini kada sam se rodio, jedina u životu. U poznim tinejdžerskim godinama, pa i znatno kasnije, na njoj sam zapatio strast, o kojoj sam dugo zazirao da govorim. Sve dok nisam saznao da postoji čitav mali klan posvećenika istoj sklonosti. Povezivala nas je strast prema vozovima.
Psihologija se njome itekako bavila. Sredinom devedestih, pojavila se i knjiga “Pohvala redu vožnje – antologija svetske poezije o vozovima“. Bodler, Malarme, Vitmen, Dikinson, Blok… i desetine drugih pesnika, bili su vođeni istom pasijom. Odjednom sam do mile volje mogao da pričam kako sam u stotinama dana i ne manje noći, odlazio na železničku stanicu kao na neki karneval čuda u kojem sam beskrajno uživao.
Decenijama nakon izgradnje, ovaj kako su ga zvali „biser Moderne“, arhitekte Imre Farkaša, na početku Bulevara Oslobođenja, hvaljen je zbog testerastog krova koji oponaša krovove vojvođanskih kuća i zbog svoje funkcionalnosti. U njegovoj velikoj sali godinama je organizovan međunarodni šahovski turnir na kojem je nastupao i jedan Mihail Talj… Meni je na železničkoj stanici ipak najprivlačnija bila njena atmosfera, jednako bučna i šarena, a opet, nekako oduhovljenija od one vašarske. Našao sam negde da: „Stari peroni svakodnevno dočekuju i ispraćaju više od 13 hiljada putnika na Železničkoj stanici”.
Sedneš u predvečerje, na klupu jednog od perona, a pred tobom kao u četvrtoj dimenziji, odvija se romantičan film sa elementima drame. Opraštanja i sačekivanja, zebnja, radost, ravnodušnost, strah, ushićenje…
Portugalska pesma zvana fado, u korenu ima latinsku reč “fatum” – sudbina. Majke u Portugalu, čim bi dobile sinove, znale su da će ovi jednom biti mornari. Da će brzo doći čas u kojem će se sa njima opraštati, na nekom od ulaza u luku. Da ih neće videti mesecima ili godinama. Možda nikad. Tako je nastao “fado”, pesma sentimentalnog opraštanja, koja će postati nacionalni simbol.
Mesta na kojima se čeka, sastaje i rastaje, uvek su imala neku posebnu atmosferu. Novosadska železnička stanica, jedno je od njih.
I do kraja, nisam sebi nikada odgovorio, da li su ti silni najčešće predvečernji sati koje bih provodio na njoj, znajući u minut kada će iz stanice krenuti šinobus za Gajdobru, a kada će po letnjem rasporedu, u nju stići “Barac”, značili da su mi dragi i privlačni bili ljudi, a da su vozovi bili tek izgovor, da se sa njima sretnem, na mestu koje ih je činilo iskrenim i otvorenim?
Ili su sve to bili posvećeni trenuci u vremenu, pa odgovor zapravo, nije ni važan.
Ilija Tucić
