U toku 2018. godine u Novi Sad se zvanično doselilo 8.457 novih stanovnika. Tačno onoliko koliko na primer, imaju Sremski Karlovci. Svi oni, stigli su u grad u čijoj svakoj ulici pronalazim poneku fotografiju iz sopstvenog detinjstva i potonje mladosti, popadale po novosadskim pločnicima kao da su ispale iz nekog požutelog, već pomalo raspadnutog foto-albuma. Poželi li tim ljudima neko iskrenu dobrodošlicu ili se, u gotovo zavereničkoj tajnosti, oni samo utiskuju u pasaže i dvorišne stanove, srećni što su se dočepali tog imaginarnog cilja, tog površnog vojvođanskog sna. Stići u grad dovoljno velik da učini neprepoznatljivim sve naše male slabosti.
Kap mastila u čaši vode deluje strašno. Spuštena u Dunav ista ta kap izgleda kao trenutak razmućen u večnosti iza koje ne ostaje ništa.
Ta dva lica Novog Sada, nosio sam kao svoja dva obraza. Jer detinjstvo sam proveo na ćošak od Dunavske ulice, ali uz oca koji mi je čitavog života govorio kako je za njega grad samo stvar geografije, a da mu je njegov Nadalj dao najlepša sećanja, emociju i karakter koji će ga učiniti čovekom. Jedno od retkih, iskrenih priznanja njegove zahvalnosti, stekao sam onog dana kada sam mu otkrio da su Almaški kraj, na čijem smo obodu živeli, početkom 18. vekaosnovali žitelji Almaša, napuštenog sela, na čijem će temelju, vek kasnije, nastati Nadalj. „Pazl“ njegovog života, dobio je poslednji komadić smisla koji mu je nedostajao.
I zaista… Čim iza Zmaj Jovine gimnazije zađete u ulicu Đorđa Rajkovića, pa krenete prema Almaškoj crkvi, desiće se da vam se ljudi koje prvi put vidite jave na ulici. Ovde su svi, programirani na svoj često sasvim skroman i jednostavan poziv, zagledani u današnji dan. Svet malih dućana, penzionera, studenata koji su u ovaj deo grada stigli privučeni jeftinijim kirijama, svet u kojem još ima prostora za priče o zimnici, za vojničke uspomene i male laži.
Mnogo je nas koji pamtimo kako su na banderama u Kosovskoj, doskora stajale nevešto ispisane cedulje sa obaveštenjem da će se na toj i toj adresi za vikend klati, pa ko želi sveže ispanglovano meso može da se stavi na spisak. Bilo je žena koje su donosile šerpe i na licu mesta, kupovale još uvek vruć svinjski paprikaš, koji bi u kuće unosile uz ogroman lebac sa Temerinske, kojeg ste najpre morali da stavite pod mišku leve ruke, pre nego mu odsečete pupušku.
Sudar ta dva sveta, onog gizdavog starovarškog, sa poteza od Vladičanskog dvora do Magistrata, i onog koji je živeo u dvorištima koja su još uvek krasili čardaci i šamlice pred kućom, nikada mi nije bio življi, nego u ovo praznično vreme.
Sve bi počinjalo za našu Slavu 19. decembra. S obzirom da mi je u porodici bilo i „od ovih“ i „od onih“, pamtim žive rasprave na temu – ko je zapravo Deda Mraz? Naš rođak Branislav Tucić Džemika, bio je glavni zagovornik teze da su „komunisti maznuli Svetog Nikolu i od njega napravili veselog, raspištoljenog dedu sa irvasima“. Poentirao bi rečima: „A što se mene tiče, taj vaš Deda Mraz, nek vam nosi šta oće – al od mene će dobiti ovo…“! I onda bi desnu ruku podigao visoko, i preklopio je u laktu, otprilike onako kako je to uradio Svetozar Miletić na spomeniku u centru.
Mogli ste se u dukat kladiti da će istog trenutka, naša tetka Ljuba, opaliti dlanom po stolu, i sa gotovo grčem na licu, uzvratiti „kako ona to više ne može da sluša“. Sat kasnije, nova boca „Ždrepčeve krvi“ i tek prepečene kajsijevače, učinili bi da se pobornici Svetog Nikole i Deda Mraza, na moje oči izljube, i uz suzu na ivici oka izjave, kako eto zaista „nisu mislili ništa loše“.
Ipak, na moj „pogranični“ status, između dva lica grada, nikada nisam bio ponosniji nego na Badnji dan.
Duž Salajke i Podbare, u ulicama u kojima je još uvek bilo više dece nego automobila, sa prvim sumrakom, dešavalo bi se nešto što je činilo da ovaj grad ne zovemo „kućom“ već svojim „domom“. Grupice dece uz veseli kikot, sa osećanjem avanture u koju ćeš se upustiti svega nekoliko puta u životu, polazile bi u korinđanje.
Išli bi od vrata do vrata, zvonili, i na pojavu domaćina, počinjali pesmu: „Ja sam mali korinđaš, daj mi čiko šta imaš! Ja vam želim puno sreće i najlepše Badnje veče“! Onda bi hitro pružli vreće u koje su domaćini ubacivali pomorandže, orahe, bombone… Promašaja gotovo da nije bilo, jer bi klinci pre polaska u akciju pravili „studiju izvodljivosti“. Najrazdraganiji bili bi pred vratima, iza kojih su se nalazili ljudi sa sasvim malom decom ili neki stariji bračni par. Ovi prvi bi spuštali u vreće, kupujući tako svojoj deci, buduće mesto u veseloj grupi. Stariji su zagrcnuti emocijama, bili beskrajno zahvalni malim korinđašima koji su ih vratili u vreme koje će do kraja života nazivati „svojim“.
Onako stidljiv i u sebe povučen, priznajem da nikada nisam imao hrabrosti da se pridružim ovoj dečijoj predstavi… Ali zato sam imao moju tetka Savetu.
Rano se, iz nekih nikada do kraja objašnjenih razloga, razvela od muža koji je otišao u Zagreb. Živela je sama, načinom na koji se to činilo u građanskim romanima. Na ulici je niko nije video bez šešira, jarkog karmina, a naročito sam pamtio njene lisice, koje bi već krajem oktobra počinjala da kopča oko vrata. Gledajući me sa kragne njenog kaputa, uvek su mi izgledale kao prave.
Moje korinđanje sastojalo bi se u tome da me primi u sobu prepunu goblena, sa kitnjastim mušemama na svakom komadu nameštaja. Zatim bih odrecitovao neki od stihova čika Jove ili pesnika koji su nam dolazili u školu. Teka Saveta bi posle aplauza, otključala vrata ormatrića iznad televizora i odatle vadila činiju prepunu salon bombona. U staniolu jarkih boja, imali su one bele čipkice na krajevima, koje su im davale svečan izgled. Mogao sm da ih kačim na jelku i ako hoću, čuvam do sledeće godine. Zapravo, ne znam da li sam i jednu ikada pojeo! Ali zato crvene liker bombone, ne bi dočekale ni da ih unesem u kuću. Jeo sam ih uz put, uz draž zabranjenog voća, kojem na Badnji dan mogu da priđem.
Volim da kažem da je Novi Sad poput Novog zaveta. Ili ga nosiš u srcu, pa o njemu ne moraš ništa da govoriš. Ili ga u srcu nemaš, pa onda o njemu pričaj kolko hoćeš, džaba ti je.
Novi Sad je zato neka – sasvim druga priča!
Radosno nam bilo!
Sa njim u srcu. A kako drugačije.
Ilija Tucić
