Negde sam pročitao da je najteže nekome predočiti ono što najbolje znaš. Intimno je do te mere tvoje, da se drugom čini nezanimljivim. I zaista… Šta ćeš boljeg primera od našeg vojvođanskog jelovnika.
Najvičniji kuvari, nedavno su na jednom ocenjivanju za tipično vojvođansko jela proglasili testo spremljeno “nasuvo”. Pobednički recept, glasio bi: Na masti izdinstati usitnjen crni luk. Dodati malo aleve paprike i posoliti. Zatim izgnječiti kuvani krompir i sjediniti s lukom. Obariti testeninu ili rezance i sve pomešati!
Nama ovdašnjim, sve je jasno kao dan. To je jelo koje je deo naše intime, poput mirisa sapuna iz ladice sa čistim vešom ili klimanja glavom namesto glasnog pozdrava. Opet… Crni luk, paprika, krompir, rezanci. Što bi rekla Fema, iz Sterijine „Pokondirene tikve“: Baš i nije neki nobles!
I zato ti naši ljudi, čim im se uzmogne, krenu da putuju po svetu. Silno namereni, da spuste escajg na trpeze sa drugačijim, što egzotičnijim i zavodljivijim predznakom.
Arapi će im ponude kozje meso dinstano u crvenom sočivu. Meksikanci ih sprže jednim od sto vrsta čilija, a onda požar na njihovim nepcima, gase bademom i orasima. Alpska pečenica, koju im seviraju u Švajcarskoj, bordo je rumena, tvrda kao daska, sa ukusom vetra. Laponci na krajnjem severu Evrope, obožavaju jelenski jezik u slatku od močvarnih kupina, sa narandžastim puterom i suvim, pikantnim sirom. Rusi će im u lonac staviti kiseli kupus, pavlaku, pa kad malo odstoji, priložiti peršun, šargarepu, vrganje, parče seckane šunke, po supenu kašiku istucanog belog luka, rena i votke. Sve to serviraće kao „šči“, remek-delo ruske kulinarske tradicije. U Aziji će senzacije željni putnik, sresti „sejtan“, testo od pšeničnog brašna ispranog od skroba. A kada smo već na ovom terenu, ne može se preskočiti marokanski „kuskus“, nalik tarani, veličine glave šibice, koja se tradicionalno oblikuje vičnim ženskim rukama… A kada sve ovo dospe do vaših usta – poželite još! Jer tu kraja nema.Gde još nisam bio? Šta bih još probao? I u tome nekako, valjda i život prođe.
A zapravo, zaboravljaju samo jednu stvar! Devet desetina ovih, tako privlačnih i originalnih jela, zapravo su isto tako deo nečije obične, vekovne svakodnevice. Često čak i odraz njihovih „gladnih“ godina. Redovni, ničim posebni, prilozi na lokalnim trpezama.
Svako je na sto stavljao ono što ima. Što su mu dali priroda i klima uz ponešto truda i umeća.
Ako vas uhvati mamurluk, naš čovek daće vam rasol. Kiselo-slankastu, gustu tečnost koja će vas brzo „prizvati sebi“. Na Islandu će vam u istu svrhu, ponuditi loj od ajkule, odležao nekoliko meseci.
Može li Islanđanin na skamenjenoj zemlji, između glečera i gejzira, da gaji kupus? Ne može. A mogu li ja u Dunavu da nađem ajkulu, pa da joj flaširam loj? Ne mogu. Sve je jednostavno, da jednostavnije ne može biti.
Ono što je tebi „redovno“, nekome sa drugog kraja sveta, biće dostojno divljenja i onog jednog „mmmm“ posle svakog zalogaja.
Zato dragi Novosađani, uputimo jedan čežnjivi pogled zahvalnosti, na praznični, šaren astal, na kojem kipe tepsije sa makošem, salenjacima i štrudlama.
Uđosmo u četvrti vek, kako se po ovoj ledini ispod „Sata“ družimo sa njima. Oni nas nikada nisu izneverili. E pa nećemo ni mi njih! Zato nek kipi i nek se puši, niz Futošku i Kisačku, do Telepa i Salajke, pa unakrst!
Tuđe je ponekad slađe.
Al naše se „vole“!
Ilija Tucić
