Taj dan pamtio je dok je živ. Ogrnut dugim, žutim kožuhom srpskih graničara, sa jagnjećom šubarom na glavi, dečak je netremice gledao u majku. Sa dve šarene vunene torbe, prebačene preko ramena, u koje je stalo sve što je imao, drhtao je pred njom, bojeći se da je možda više nikada neće videti. Bio mu je prvi put da napušta beskrajnu banatsku ravnicu. A predstava o Pragu, u koji se zaputio na školovanje, bila mu je daleka i maglovita.
Kod Pančeva je ušao na brod za Budimpeštu. Tu su mu neki zemljaci, pomogli da kupi kartu i smestili ga na voz. Umoran, prestrašen i zabrinut, na svom prvom putovanju, prespavao je stanicu. Umesto da izađe na stanici i presedne za Prag, produžio je za Beč.
-Ti mali glupavi srpski svinjaru! Goveđa glavo! Kapu dole, nevaspitana seljačino. Šta se bojiš za torbu! Nije ti ovo Balkan, ta tvoja zemlja lopova. U Beču si skitnice. U carskom gradu!
Bečki kondukter, izdirao se na njega tonom koji su koristili austrijski činovnici, u razgovoru sa narodom koji je stizao iz krajeva u kojima su ljudi izgledali, poput ovog dečaka. A on je te reči upamtio zauvek.
Nakon par minuta, u raspravu se umešao par starijih ljudi, koji su sve vreme posmatrali scenu u kojoj kondukter ponižava dečaka. Kupili su mu kartu i smestili ga na voz za Prag, kuda su i oni išli. Ispostavilo se da su Amerikanci. Dečak ih je molio da mu pričaju o Bendžaminu Franklinu, Linkolnu, o velikim gradovima, o kojima je čitao u retkim knjigama koje bi mu u detinjstvu dopale ruke.
Ovog događaja, jasno se sećao i tog 12. marta 1874. kada je kročio u najeftiniju kabinu iseljeničkog broda, kojim će nekoliko dana kasnije, prispeti na Long Ajlend. Da bi pošao na put, prodao je sve što je imao: Knjige, sat, odeću, žuti kožuh i crnu šubaru. Nije zažalio. Osećao je da će u Americi naći ono po šta mu duša ide.
Mnogo godina nakon događaja na železničkoj stanici u Beču, sreo je konduktera koji ga je nemilosrdno izvređao. Ovaj naravno, u njemu nije prepoznao onog dečaka sa šubarom na glavi. Kao putnika prve klase, sada ga je oslovljavao sa „Gnediger her“ (milostivi gospodine). Mladi čovek nije želeo da ga podseća. Samo je u ruku iznenađenog konduktera spustio ogroman bakšiš.
Kasnije je govorio: „Morao sam ga darivati. Promenio mi je sudbinu. Da nije onako vikao na mene, ne bih nikada upoznao one divne ljude iz Amerike. Ne bih ni otišao u Prag. Beskrajno sam mu zahvalan“.
Današnji svet počiva na telekomunikacijama. Bez njega, Mihajla Pupina, taj svet bio bi nemoguć.
Dečak u žutom kožuhu, sa dve vunene torbe prebačene preko ramena, u Americi je patentirao bežično prenošenje električnih signala, proizvodnju asimetričnih struja, postavio temelj agenciji NASA…
Mihajlo Pupin u dva navrata, boravio je u Novom Sadu. Prvi put 1902. kada je navratio na svom putovanju u Nemačku. Tom prilikom, sastao se sa Lazom Kostićem i drugim uglednim Novosađanima.
Drugi put, u Novom Sadu je bio 17. juna 1919. kada mu je priređen veličanstven doček. Duž puta kroz Zmaj-Jovinu, prema Gradskoj kući, stajali su razvijeni barjaci, a na automobil kojim su ga dovozili, bacano je cveće.
Ponekad, stojeći na današnjem Bulevaru Mihajla Pupina, pomislim kako je ovaj naš život ipak jedno čudo. Za ono što smo mislili da nam je na lek, kasnije saznamo da nas je sve vreme razboljevalo. A ono što nam je na prvom susretu donelo strah i suze, ispostaviće se da nas je spaslo.
Onaj bečki kondukter, koji se koristeći moć sopstvenog šinjela, nadnosio nad lice siromašnog, zbunjenog deteta, verovatno nikada nije saznao da je u tih par minuta – izmenio sudbinu sveta.
I to saznanje, uvek me učini spokojnijim.
Ilija Tucić
