Verovali ili ne, pre neki dan, sklopio sam oči i onako ne razmišljajući odlutao u osamdesete. Negde iz magle izronio mi je jedan lik. Niko od profesora sa Filozofskog, koji mi je tih godina, bio druga kuća. Niti od prijatelja. Ništa. Tamo negde “iza ogledala”, izašla je pomalo zastrašujuća, a opet, bliska pojava. Pogledao sam ga malo bolje… Stvarno! Tri sekunde straha. Onda opuštanje.
Bio je više niže, nego srednje visine. Snažnih grudi, naročito ruku. Licem su dominirale sitne oči i izrazito visoke jagodice. Retki, tanki brčići. Na glavi crvena kresta. Nešto takvo u to vreme, nosili su i pankeri. Ali na ovom licu, koje je bilo mešavina Džingis Kana i negativca iz kung-fu filmova, sve to nije imalo prizvuk pobune dece iz predgrađa, već nečeg mnogo većeg od toga.
Krenuo je prema meni. Na prvom koraku, primetio sam da dlan drži na butini, a nogu zabacuje iz kuka. Ne hoda, već mlati sa nogom.
Prišao mi je i izgovorio nešto što će me uveriti, da u ovom slučaju Bog nije napravio slučajnost. Jednostavno, ovaj čovek je morao biti takav. Svoj.
-Gari! Ej Gari, nešhto da pitam. Imahš koju khintu?
Nisam odmah mogao da razaznam, da li on to govori kroz nos ili je dobio neki napad pred gušenje. Tako, sve sa krestom na glavi, licem Tatarina i nogom koju je pocupkujući zabacivao.
Pogledao sam ga malo bolje. Sekund ili dva. Opustio sam se, shvatajući da pred sobom imam nekog ko mi je itekako poznat.
-Bože! Pa to je Ćopica.
I onda se sve razjasnilo… Osamdesetih godina, u vreme prve mladosti, večernji odlasci na Tribinu mladih, bili su mi poput rituala. Neka vrsta inicijacije, koju je prolazio svaki student književnosti, koji je fakultet odabrao po nameri, a ne po slučaju. Tarkovski, Venders, Hičkok, Felini… u ciklusima od po desetak filmova, koje pratiš iz večeri u veče. Naravno, već posle druge ili treće predstave, ljudi oko tebe postanu ti nešto poput drugara, koje imenom ne znaš, ali s kojima deliš istu strast.
Da bi ušao na Tribinu, morao si da pređeš poslednjih pedesetak metara Katoličke porte. A to je bio prostor, kojim je sredinom osamdesetih, Ćopica suvereno vladao!
Onako, u najmanju ruku specifičan, lišen svih skrupula koje bi ovaj svet mogao da smisli, stojeći kao lav u savani, merkao bi “žrtvu”. Onda bi se nepogrešivo ustremio ka njoj. Preostalo bi ti da odlučiš. Hoćeš li mu dati neki dinar ili ćeš, praveći se da ga nisi primetio, požuriti i okrenuti glavu na drugu stranu. Drugi slučaj, nosio je ozbiljan rizik. Vaše okretanje glave, Ćopica je često znao da prepozna kao alarm koji ga uvodi u stanje krajnje uzbuđenosti, na ivici agresije.
-Ej krampatho! Šta mishliš… ko si ti – govorio bi, unoseći se u lice devojci, koja bi shvatila da je upala u problem, pred bar 20 ljudi, koji je gledaju. Neka bi pokušala da se otrgne i zamakne, druga bi osećajući da je to jedini način da preseče bezizlaznu situaciju, privlačila tašnu i vadila novčanik, pružajući mu novac.
Urbana legenda kaže da je Ćopica u stanju naročitog besa, umeo da pred licem izbezumljenih devojaka, izvadi kratak nož i zabije ga sebi u nogu. Onda bi tu, nasred Katoličke porte pao, previjajući se od bolova. Devojke bi vrisnule kao u košmaru, dok su prisutni u neposrednoj okolini, savršeno mirno posmatrali predstavu, u kojoj je glavni rekvizit bila Ćopicina drvena noga.
Taj prizor, lično nisam video. Ali sam nekoliko puta, ugledao Ćopicu kako spava uz “katedralu”, zagrljen sa nogom koju je skinuo. Kao kad Ciganin grli kontrabas, od kojeg i sa kojim živi.
Kako to obično biva, prođe neko vreme, dok shvatiš da u ulici kroz koju prolaziš, nešto nedostaje. Onda se zamisliš, pa shvatiš da nema nekoga koga si poznavao. Pa ti onda taj “neko” postane draži, nego što je ikada zapravo bio. Sve loše nestane, poput letnje barice na suncu. Ostane samo čista emocije. Jer, taj neko, bio je inventar jednog vremena. Svakako boljeg vremena, u tvom životu.
Tako je i on nestao. Umro je, čuo sam. I bilo mi je iskreno žao.
Trbina, porta, tvojih 19… i Ćopica.
Neka ti je večna slava, druže!
Ilija Tucić
