Zvanična istorija kaže da je prva filmska projekcija u svetu održana 1895. godine u Parizu. Samo nekoliko meseci kasnije, film kao neprikosnovena svetska senzacija, stiže i u Novi Sad. Prva novosadska bioskopska predstava održana je u pozorištu Dunđerskih. Već 1910. grad dobija svoj prvi stalni bioskop. Bio je to “Apolo”, na mestu današnjeg tržnog centra. Ostalo je zabeleženo da je projekcije filmova, pratila vojna muzika. U godinama pred rat, Novi Sad će dobiti i bioskope “Odeon”, “Luksor”, “Uraniju”, “Reks”, “Palas”.
Nakon Drugog svetskog rata, ništa nije prepuštano slučaju, te su i bioskopi dobili nove nazive. Mnogi od nas, stigli su da ih upamte. Sećate se sigurno. “Apolo” je postao “Zvezda”. “Odeon” je najpre preimenovan kao “Slavica”, da bi kasnije postao bioskop “Doma JNA”. “Palas” je završio kao “Jadran”. Naravno da ni “Reks” nije bio pošteđen. Do nas će stići kao “Narodni bioskop”.
Verovali ili ne, ove godine je tačno 40 godina, od kako je srušena “Zvezda”. Na tom mestu, danas možete dobiti hamburger i “mekove” krompiriće. Bioskop “Doma JNA” odavno je pretvoren u magacin. U istoriju se preselio i “Jadran”. Za njim se realno, žalilo mnogo više nego za bioskopima “Dunav” i “Bačka”, kojih takođe više nema.
Posebna priča je “Arena”. Otvorena je 1969. godine i u tom trenutku, zvanično je bila jedan od najlepših bioskopa u Evropi. U međuvremenu je ugašena. Danas ovo ime, nosi bioskop sa nekoliko sala, mnogo moderniji ali i sa neuporedivo manjom harizmom, od one koju je imala nekadašnja “Arena”.
Ovo je rekoh, “zvanična” istorija. Pored nje, svako od nas iz “šezdeset i neke”, neizostavno ima i svoju ličnu. I ona je jedna od ubedljivo najvažnijih stavki naših odrastanja.
Tu u Jevrejskoj, bio je dečji zubar. Ako si u stolici samo malo plakao, išlo bi se na topli kornet u “Siti”. A ako smo bili, baš onako “po propisu”, mame bi nas častile i filmom u “Zvezdi”. Biti sa mamom, u loži “Zvezde”, značilo je dobiti čas ljubavi, kojeg ćeš kasnije, sa malo čim moći da uporediš.
U “Jadran” se išlo ciljano. Sećam se porodičnog odlaska na jedan od prvih dugometražnih crtaća “Mačke u visokom društvu”. Usput sam u Dunavskoj, u čuvenoj “Mendi”, dobio majicu sa likom Hijavate. Sve je ličilo na praznik.
Što se “Narodnog” tiče – tamo sam već odlazio sam. Nigde se nije slađe bežalo sa časa, nego na matine “Narodnog”. Brus Li “U zmajevom gnezdu”. Bad Spenser i Terens Hil u nekom od “špageti vesterna”. Naravno, poželjno je bilo da predstavu gledaš sa balkona. Ako si seo u parter, rizikovao si da ti raspojasana ekipa od gore, u najtežem slučaju zafrljači nešto na glavu. U boljoj varijanti, kraj filma dočekao bi sa 200 grama crnih i belih semenki u kosi. Onih istih, koje je bratija “sa sprata”, sat i po napljuckavala i poput konfeta, bacala na publiku ispod. Dobri, stari “Narodni”. Ofucan ko februarski mačak. A opet, neko zbog koga mi i danas srce brže zakuca kada prolazim ulicom Modene.
Pa gde su prvi, zimski odlasci na FEST! “Kramer protiv Kramera” i “Moja Afrika”, gledani na onom, činilo nam se beskrajno velikom platnu “Arene”, uvodili bi nas u neku dimenziju, tako drugačiju od stvarnosti.
Onda zađeš u pozne tinejdžerske godine, i u bioskopu “Tribine mladih”, prvi put čuješ rečenicu “dobro veče, prijatelji filma”, jednog od najpozitivnijih junaka ovog grada, Đorđa Kaćanskog.
Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, u četvorougao “Zvezda”, “Narodni”, “Tribina”, “Arena”, stao je pretežniji deo čitavog mog bivstvovanja u gradu, koji mi je mnogo više od sudbine.
U tom magičnom kvadratu, i danas po pločniku, tražim svoje zaboravljene snove.
Ali… ima li šta lepše, od toga da znaš gde da odeš po vlastiti san!
Gde se nalazi mesto, na kojem te on zauvek čeka.
Ilija Tucić
