Mnogo puta sam slušao kako neko pokušava da dočara Novi Sad, nekom strancu koji o gradu ima tek maglovit pojam. I već u u uvodu, pokušava da impresionira sagovornika, njegovim značajem i veličinom. Uvek, ali baš uvek… osećao bih se neprijatno. Jer, malo je stvari tako pogrešnih, kao što je ona da Novi Sad predstavlja grad koji u dve rečenice treba da vas ostavi bez daha.
Ako ćemo se najprostijom logikom, povesti brojem stanovnika, tek na popisu iz 1961.godine, grad je prebacio psihološku granicu od 100.000 žitelja. A to složićemo se, i nije bilo tako davno.
Istoriografski gledano, status „slobodnog kraljevskog grada“, samo godinu dana kasnije, dobio je i Sombor. A epitet „srpska Atina“ nastao je 1864. kada je Matica srpska iz Pešte, preseljena u Novi Sad. Smatralo se da Matica oko sebe okuplja najumnije glave, pa je efektna kovanice poslužila kao prigodna ilustracija.
Uostalom, probajte na brzinu da se setite imena ljudi koji su sinonimi ovog grada. Mika Antić, rođen je u Mokrinu. Svetozar Miletić u Mošorinu. Jaša Tomić u Vršcu. Dunđerski su iz Srbobrana. Laza Kostić je rođen u Kovilju. Aleksandar Tišma u Horgošu. Janika Balaž odrastao je u Bečeju… Bukvalno jedini iz plejade najvećih, rođen u Novom Sadu, jeste Jovan Jovanović Zmaj.
A onda dolazimo i do onog najočiglednijeg momenta. Svakako ste bili u prilici da nekog svog gosta, povedete u obilazak grada. Budimo pošteni… koliko je ta eksurzija trajala? Sve važno, od Tvrđave do zamišljene granice duž Bulevara Oslobođenja, obići ćete za dva, najviše tri sata. Već u susednoj Mađarskoj ili Rumuniji, istu ili veću turističku ponudu imaju i daleko manji gradovi.
Pravi Novosađani zato, o Novom Sadu nikada ne pričaju u brojkama i nizovima pompeznih činjenica.
Onaj kome je Novi Sad u srcu, povešće vas u kasno popodne, da sednete u nekoj bašti Dunavske ulice. Tu ćete posmatrati kako sunce, najpre „sedne“ na krov kuće najbliže parku. A onda se sve do Zmaj-Jovine, kotrlja po krovovima. Jer kuće su pravljene tako, da u nepravilnom a idealnom nizu, izazivaju vizuelnu magiju u kojoj se sunce doslovno sliva niz krovove.
Povešće vas na kej, da u istom „kadru“, ugledate Tvrđavu i izduženu figuru spomenika raciji. Simbol najuzvišenijeg domašaja ljudskog uma sa jedne, i beskrajnog stradanja s druge strane. U treptaju oka, Novi Sad nas uči koliko smo istovremeno veliki i koliko mali možemo biti.
Pravi Novosađanin, povešće vas na Pozorišni trg, odakle ne pomerajući se, u krugu ne širem od stotinak metara, vidite sinagogu i tornjeve katoličke, pravoslavne i reformatske crkve.
Povešće vas na još stotinu čarobnih mesta, zbog kojih je Novi Sad za svoje stanovnike najveći na svetu.
I zato se njegova veličina ne meri brojkama i pređenim stopama.
Njegova veličina je u srcu. I tu se skrivena, najbolje čuva.
Ilija Tucić
