Počinje sezona Slava. Vreme u kojem je u crkvenom kalendaru, malo-malo pa neko slovo podebljano. I onda sve tako, setim se Duška Trifunovića.
Učio je bravarski zanat, završio je šumarsku školu, i do 1955. godine radio kao bravar u fabrici vagona u Bosanskom Brodu. Usput, već sa 24 godine izdao je prvu zbirku pesama. I nekako se pogodilo da je njegov stil, jednostavan a emotivan, dubok i sposoban da u nijansi uhvati „ono nešto“, zapao za oko nadolazećoj generaciji sarajevskih rokera. Počeli su da mu naručuju stihove. Pesme: “Pristao sam biću sve što hoće”, “Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“, „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“, „Ima neka tajna veza“… postale su opšte mesto našeg odrastanja.
Nesrećnih devedesetih, stigao je kao izbeglica u Novi Sad. Mnogi su ga od vas viđali kako svakodnevno šeta Dunavskom, pa kod čika-Jove, okrene prema pošti.
Ostalo je svedočenje: “Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik”.
Kao novinar, više puta sam bio u prilici da sa njim razggovaram. A onda smo počeli uredno da se pozdravljamo, i zastanemo kada bi se sreli, po pravilu u Zmaj-Jovinoj. I tako, u jedno rano decembarsko, nedeljno podne, ugledam Duška, kako hoda sa knjigom pod rukom.
-Dobar dan, nekako ste mi zamišljeni, upitao sam ga.
-Ma pravo da ti kažem, idem kod jedne Jovanke, kod nje sam ručao prošlog meseca. Pa prebiram po glavi, koje sam joj stihove govorio. Ne bih da se ponavljam, ipak se žena potrudila, odgovori mi Duško.
I tu mi objasni, da on vikendom, praznicima, a najviše zimi, kada krene sezona Slava, ide po kućama i recituje svoje stihove. Novosadske gospođe, vaspitane u vreme kada se lepa reč itekako cenila, u znak zahvalnosti, kuvale bi gostinska jela. On bi onako sa šarmom, kako je već umeo, govorio i nazdravljao, a one bi treptale i prinosile jela kojima su se ponosile. On njima „Ljubav nema bolje dane“, a one njemu živinsku supu sa noklicama. On „Ima nešto u tom što me nećeš“ a Jovanki zadrhti tacna u kojoj nosi kolač sa višnjama.
Tih, beskrajno skroman, izmešten iz svega što je voleo, iz svoje porodice i grada, Duško Trifunović je prema sopstvenoj želji sahranjen u Sremskim Karlovcima, na Čeratskom groblju. Ima tome 13 godina. Bio je januar. Bilo je tu na groblju, desetine ljudi koje znamo samo sa naslovnih strana šarenih magazina. Ušuškani u bunde, pričali su novinarima, sve onako patetičnog glasa, o svom „velikom prijatelju“ čika Dušku, za kojeg su uvek bili spremni sve da učine. Govorili su o mnogo čemu. Samo ne o Dušku Trifnunoviću iz ponoćnog voza za Bar. Onom, iz salonskih, građanskih stanova, u kojima je udovicama i starijim devojkama, recitovao za tanjir supe.
O čika Dušku, koji je na sreću, na vreme ostavio, sopstveni testament:
“Zablude sam, evo, prestao da brojim,
nemam kome da se vratim kući, nemam kome,
pamtite me po pjesmama mojim,
pamtite me po pjesmama mojim“.
Svake godine, u ove dane pred prvi sneg, često se u Zmaj-Jovinoj osvrnem, i pomislim hoću li ga ugledati.
I bude mi ulica, nekako prazna.
Ilija Tucić
