Godina koja se smatra zvaničnom, kada je u pitanju nastanak današnjeg Novog Sada, jeste 1694. Ostalo je zabeleženo da je upravo te godine, na močvarnom i dunavskim rukavcima ispresecanom bačkom zemljištu, nasuprot Petrovaradinskoj tvrđavi, izgrađen mostobran. Ovaj objekat, omogućavao je koncentraciju vojske i na levoj strani Dunava. Stacioniranje vojske na ovoj lokaciji i postojanje jakog garnizona u Tvrđavi, privukli su ovamo trgovce i zanatlije. Nije ih bilo ni stotinu, zajedno sa članovima porodica. Malo dalje od mostobrana, nalazeći sebi posla, na uzdignutijem i oceditijem zemljištu, na „gredama“, formirali su naselje.
To naselje, današnji je Novi Sad.
Zamišljam, kako je to moglo izgledati. Beskrajna vlaga. Nešto nalik močvari, iz koje se pomaljaju uzvišenja, koja voda ne dotiče. Njih ni stotinak, stoje u krugu. Privučeni pričom, da se ovde okuplja vojska, i da će na ovoj krivini Dunava, niže od Futoga, početi neki silan posao, upravo na onoj steni preko puta, davala im je neku mističnu nadu. Ovaj opusteli kraj, pripašće carevini, kao kada bi saznali da nam je neki daleki rođak, kojeg godinama nismo ni videli ni čuli, ostavio u nasleđe parče neke njive ili zapuštenog voćnjaka. Nema ti druge, nego da ga privedeš redu i poretku. Baš tako, bilo je i sa mestom na kojem su oni upravo stajali.
I evo ih gde stoje, razmišljajući šta im je činiti. Vlaga im se zavlačila ispod odeće. Duvala je košava. Najmalodušniji među njima, prvi je progovorio.
-Ja vam kažem! Bežimo mi odavde, dok je još vreme. Turci su sila, pa makar bez jednog oka i desne ruke. Kad hoćeš svinjče da prikolješ, pa krene da se otima, nije ti svejedno dal ćeš ga zadržati. A ne onoliku carevinu, kadru da iz Azije, dođe pod Beč. I sad ćemo mi njima, ispod nosa granicu da crtamo! Stvarno vam kažem… Bež’mo mi odavde, dok nam je sve još uvek po nabavnoj ceni.
Gomila krene da mu odobrava. Odjednom se začuje glas stasitog, sredovečnog muškarca, koji će se predstaviti kao trgovac Alimpije Zorić.
-Vi slobodno idite. Ja sam se dole, ispod Save, svega nagledao. I ne mislim da se vraćam. Šta nam je, tu nam je. Lažu oni i svoje, a da neće nas. Šaka pobegulja, koji se krste po istočnom zakonu. Znam da neće biti k’o što su nam rekli. A opet, šta da izgubimo? S noža smo sišli… Vi kako hoćete. Ja i moji ostajemo.
Začuje se žamor. Ispostavilo se da je većini, bilo dosta svega. Svesni su oni da im u ovom ritu, usred nedođije, niko neće pogaču umesiti. Ali su već od svega umorni i kakva god da jeste, nada postoji.
Doneli su odluku da probaju, pa šta god bude.
Tog hladnog jutra, iz jednog od bezbrojnih ritova, sa leve strane Dunava, vetar je po ravnici krenuo da raznosi vest.
Dogodilo se nešto važno.
I priroda je to znala, pre nego ljudi.
Ilija Tucić
