Na kraju zime, jedna od obaveza svake domaćice, bila je da sakupi, u vrelu vodu potopi i opere one silne flaše i tegle, u kojima se od septembra čuvao kuvani paradajz, pekmez i turšija. Onda bi se krajem leta, posude iznova punile. Pa opet praznile… Ritual bez kraja, kao potvrda biblijskog, cikličnog računanja, u kojem sve ima svoje vreme. Ono kada se rađa i umire, seje i žanje. Ili vreme u kojem se – kuva paradajz.

Ovu svetkovina u čast porodične svakodnevice, prizivam u trenutku dok prolazim onom paradnom kružnicom gradskog epicentra, kojeg čine Dunavska, Zmaj-Jovina, pa ulicom Modene niz Bulevar i konačno levo kroz park, od bronzanog Đure do Jaše Tomića. Unutar ovog kruga i pre jednog veka vrilo je kao u kotlu. I ranije od toga. Danas njime prolaziš dodirujući ramena prolaznika. Biće nesumnjivo tako i posle nas.

Koliko puta se ovaj pulsirajući životni krug punio i praznio? Punio imenima iz naših čitanki ili sećanja, bezimenim ljudima ili onima koje smo znali. Jedni nikada ne bi do kraja otišli, drugi su stizali.

Čega li su se sve nagledali prozori duž dve najvažnije novosadske ulice! Pod sadašnjom, svakonoćnom opsadom mladih ljudi, kojima su kuće ušle u svoj treći vek, tek scenografija za možda najvažniju predstavu u njihovim životima, niko ne bi rekao da one pamte i nešto tako drugačije od ovoga.

Na prostorima sa kojih su mnogi Srbi došli u Novi Sad, postojalo je sveto pravilo da mujezin sa džamije, najavljuje petu dnevnu molitvu, zvanu „ezan“. Srbima se dopala praktična strana, onoga što će prozvati „jacija“, večernje oglašavanje vremena. Jacija se najpre oglašavala zvonima sa katoličke crkve. A nakon što su u bombardovanju svi zvonici oštećeni, tu ulogu preuzela su zvona Almaške crkve. U zavisnosti od godišnjeg doba, jacija bi zvonila u 6 ili 8 sati uveče. Dva sata nakon toga, bilo je vreme spavanja. Grad je i doslovno, tonuo u san.

Kroz Dunavsku ulicu išli su stražari sa fenjerima i vikali: „Jeste li čuli gospodo i ljudi, devet je sati! Treba ići spavati! Jeste li zaključali kapiju i vrata! Jeste li vatru pogasili! Jeste li pse sa lanca pustili! Spavajte mirno građani, jer je vlast budna. Njeno budno oko prodire i kroz mrak gde se kriju lopovi i pustahije“!

Policijski čas zimi je počinjao u 9 a leti u 10 časova. Ko bi bio uhvaćen da se kreće bez osvetljenja, posle policijskog časa, ozbiljno bi nadrljao.

Poslednje reči koje bi Novosađani na kraju dana začuli, bila bi nekada stroga a danas gotovo romantična komanda boktera, noćnih stražara: „Braćo Kristijani, Boga se bojte i mirno spavajte! Sad je dvanaest sati“.

Ostalo je zabeleženo da su gradski majstori u esnafski propis, unosili da kalfa ili šegrt, kojeg bi dva sata nakon jacije, žandari primetili u gradu, mora da plati kaznu od 30 kruna. Bircuzi i njihovi „poroci tajni“ bili su rezervisani samo za pesnike i one najimućnije.

Recimo, kafana „Crni jarac“ u Dunavskoj 21, naslušala se jacija i boktera. Još od 18. veka. Kuća je nastala u 18. veku, a posle bombardovanja, obnovljena je u baroknom stilu. Na spratu ove kuće, živeo je narodni učitelj Vasa Pelagić, koji je upravo iz nje odveden u zatvor 1874. godine.

Danas je u njoj najstarija novosadska kafana „Ribar“. Iz ponoći, u njoj je kao kada njih šestoro, uđe u lift za četiri osobe.

Lako je njima, kada znaju da žandari danas postoje još samo u kartama za preferans i ajnc!

 

Ilija Tucić