Nekoliko strana u spomenaru svakog odrastanja, posvećeno je sticanju četiri veštine. Važno je kako ste naučili da plivate, kada ste počeli da vozite bicikl i kasnije prvi put seli za volan automobila, sa ključem u ruci. Devojčice bi ovom popisu podrazumevajućih veština, verovatno dodale klizanje a dečaci dan u kojem su prvi put seli na motor. Mesta na kojima biste ovladali onim što će vam kasnije doneti bezbroj radosti i uspomena, postajala bi masnim slovima upisana na vašu sentimentalnu mapu grada.
Problem je što su u mojem spomenaru, kao slučajno iscepane. To je najlakši izgovor za to što su neke zapravo bile prazne, a druge samo napola napisane.
Što se plivanja tiče, kao genetski ravničar, klonio sam se vode. Tri veka unazad sa očevinom u Bačkoj, a po majčinoj liniji u Slavoniji, zaziranje od vode upisao sam u kod kojim sa se nesvesno rukovodio. A rukovodio se njime i sam grad.
U knjigama vidimo da je od 1924. do 1933. dovršen blok zgrada preko puta buduće Banovine i sa mostom Kraljevića Tomislava otovorenim 1928. formiran je Bulevar Kraljice Marije, današnji Bulevar Mihajla Pupina. Kasnijih tridesetih, podignuto je zdanje Banovine. Tako je prvi put u istoriji napušteno urbanističko planiranje gradnje samo na suvim gredama. Novi Sad je posle dva i po veka izašao na Dunav. Treba nam svima znati da su sve do 1918. austrijske vojne vlasti nalagale da se radi eventualne odbrane Tvrđave iz pravca grada, između reke i varoši ostavi 500 metara brisanog prostora. Već ono vreme, naredba je bila anahrona, ali se poštovala. Prvi put, dakle tek za života nekih od nas, grad je u zagrljaj pružio ruku Dunavu.
Ne znam da li je sve ovo samo izgovor, ali plivanju sam se priklonio, daleko od Štranda, jednog tinejdžerskog leta u Rovinju. Od tada do danas, kada bih se našao na kakvom kupalištu, u vodu bih ulazio jednom ili najviše dvaput. Čisto da okolini ne bude sumnjivo i da vide da umem. Ali plivanje svakako nije moj sport.
Bicikl sam naučio da vozim na našim vikend odlascima u Nadalj. Žuti kućni „poni“ bicikl prisvojio sam za sebe ne toliko svojoj veštinom i pokazanom željom, koliko činjenicom da sam na njega polepio sličice sa svetskog prvenstva u fudbalu iz 1974. godine. Pobedili smo Zair sa 9:0 i naravno sklon slabijima, sličice sa likom Etepe Kakokoa i Maku Majange, našle su se na kormanu „ponike“ odmah ispod zvonceta. Od tih dana, sposobnost održavanja na biciklu, u Novom Sadu nisam demonstrirao više od desetak puta.
Sa motorom je priča još jednostavnija. U životu na njega nikada nisam ni seo.
Ostaje mi još automobil. E tu sam jedino solidan. Kao ono u školi, kada imaš sve dvojke i trojke a peticu iz fizičkog, tako sam i ja jedino ovde stigao skoro do majstorskog pisma. Doduše, prvu samostalnu vožnju neću nikada zaboraviti.
Mama je insistirala da ključeve od belog „stojadina“ sa troje vrata, u verziji „mediteran“ mogu da dobijem tek kada se ona uveri da zaista znam da vozim. Krenuli smo s keja, pa ulicom Kralja Petra do železničke stanice. Kao jedan od većih košmara u životu, kojeg i danas ponekad sanjam, pamtim „uslovno zeleno“ na semaforu pred izlazak na Bulevar Oslobođenja. Ja imam uslovno, pešaci kidišu, a mama, koja inača nikada nije imala vozačku, vreba svaku moju grešku. Na polukružnom pred stanicom, osetio sam da su mi se od znoja, leđa košulje zalepila za naslon sedišta. Isti pakao, čekao me je na raskršću kod Futoške pijace. Ni danas ne znam, kako sam se parkirao pred zgradom. Pustio sam mamu da uđe u lift, a ja sam se na šesti sprat penjao peške, da ne vidi koliko se tresem. Ali „mediteran“ je tog dana postao moj.
Sve u svemu, od plivanja, preko bicikla do kola, mršav skor.
Ali kao i sve ostalo, što je toliko lično i naše, ne bih ga nizašta menjao.
