Kada bi se, sve do skora, u Novom Sadu neko upustio u žučnu raspravu, pa malo preterao i uneo se sagovorniku u lice, ovaj bi posegnuo za najvećom mogućom uvredom: „Ja ti kažem – završićeš ti kod Vurdelje“! Priznajem da sam i moju majku nekoliko puta čuo, kako je komentarišući zbivanja po gradu, govorila da je neko „zreo za Vurdelju“! Priznajem da nisam znao o čemu se radi a bilo me je sramota da pitam. Mnogo kasnije, saznao sam da je doktor Nemanja Vurdelja bio sinonim za psihijatra u vreme kada su se duševne bolesti smatrale uveliko sramotnim i nedostojnim. Osnivač je psihijatrijske službe u gradu. S obzirom da je bez dve, poživeo čitavih 100 godina, iskustvo i ugled koji je stekao, njegovo ime preselili su u večnost uličnog žargona. Decenijama je najstrašnija lokalna kletva glasila: „Vidim ja – ićeš ti kod Vurdelje“!
Ne znam da li sam i ja bio zreo za susret sa starim profesorom, ali priznajem da sam te 1977. godine, stajao u špaliru, u kojem su se gurali oni koji su želeli da vide Gavru. Imao sam tada 13 godina i mojoj dečačkoj pozornosti nije moglo da promakne komešanje koje sam danima viđao na ulici u kojoj živim. A ona, ulica Dušana Vasiljeva, izlazi na ono što i danas zovemo „zatvorski park“. On je u zaleđu sadašnjeg Arhiva Vojvodine, koji je ne tako davno, bio zatvor. Uostalom, u zgradi Muzeja Vojvodine nekada se nalazio sud, pa su u ona praktična vremena, ove dve ustanove bile spojene. I tako se pronela vest, da će tog prepodneva, u zgradu zatvora na Ribljoj pijaci, sprovesti Gavru.
Manirom filmskog „fleš beka“, treba reći da je Dimitrije Gavrilović zvani Gavra bio čovek o kojem se nedeljama govorilo više nego o fudbalskoj ili filmskoj zvezdi. U julu mesecu, nakon pljačke „Duvanove“ trafike kod Novosadskog sajma, zaustavila ga je patrola milicije. U gušanju koje je nastalo, hicima iz pištolja, ubio je milicajce Dušana Popovića i Ćetka Mijatovića. Na suđenju je, u duhu kasnijih momaka „čeličnih pesnica sa usijanog asfalta“ pokuša da glumi heroja iz holivudskih krimi filmova. S obzirom da se u jeku moći zajedničke nam države, poimanje pravde a naročito njenog sprovođenja, tretiralo znatno drugačije nego danas, Gavra je vrlo brzo promenio držanje i skrušeno pokušao da krivicu prebaci na kompanjona Paju Savina. Ni devet meseci od tragičnog događaja, Dimitrije Gavrilović, osuđen je na smrt streljanjem.
Danas sam siguran da je suđenje Gavri bio prvi živi „rijaliti program“ u Novom Sadu. U vreme u kojem nikome ne bi palo na pamet da javno uvredi milicajca, Gavrin zločin bio je apsolutno nezamisliv. Crna hronika, interpretirana od usta do usta, dobila je epske razmere. Bivši đak generacije Osnovne škole „Ivan Gundulić“, koji je iz čiste obesti ušao u kriminal, pa dve godine robijao na Golom otoku, postao je anti-heroj sa Podbare o kojem su govorili svi. I svi su znali nešto, što njihov sagovornik nije.
Tokom svog detinjstva, samo dva puta, stajao sam u uličnom špaliru. Jednom na Bulevaru Mihajla Pupina, sa crvenom maramom oko vrata, da dočekam Tita. I drugi put da vidim Gavru. Prođem često pored oba mesta.
I jedno i drugo, o nama kakvi smo bili u jednom vremenu, govore mnogo.
Ali to je već neka, sasvim druga priča.
Ilija Tucić
