Dunav nesumnjivo jeste druga po dužini reka u Evropi. Protiče kroz deset zemalja. I postoje stotine pisaca, koji su o reci, koja teče od Crne šume ka Crnom moru, ispisali hiljade strana posvećenih kulturi, istoriji, društvima, jeziku, koji su na njenim obalama nastajali. Dovodili su ga u vezu sa „evropskom Atlantidom“, sa mitovima i bogovima. I sve je to verovatno tačno. Doduše na svom putovanju, od germanskih planina, Dunav bi pre Pešte, još u Bratislavi, dobijao nešto od slovenske bezuslovnosti, po kojoj vetar i snovi nemaju granice, pa je i geografija koju iscrtava reka, samo pokušaj u vremenu sa kojom večnost nema ništa. Već iza Apatina, na putu od starog Stapara, prema Palanci i Novom Sadu, ovo bi postajalo sasvim jasno. Ukazi o plemstvima, dvorci, valceri, srebrnina sa carskih trpeza… ustupali bi pred životom kojeg su mesili dlanovi ribara, ispucali poput hrastove kore. Ili pogledom onih, kojima su Dunav i zvezde nad njim, bili jedini izlaz iz stvarnosti koja im ničim nije bila naklonjena.
Čitao sam nekoliko ozbiljnih putopisa načinjenih na plovidbi Dunavom. Razgovarao sam sa Klaudijom Magrisom, Italijanom iz Trsta, koji je tvorac možda najbolje knjige od ove vrste.
I ništa.
Nisam išao na Tvrđavu, po pogled koji bi mi bio prvobitna ili naknadna senzacija. Čak ni daleko pre nego što sam čuo za onu anegdotu o filozofu Imanuelu Kantu, koji je sanjao i razmišljao, tako što je sa prozora svoje sobe, netremice posmatrao zvonik na gotskoj crkvi u svom Kenigsbergu. A onda je čovek u kući do njegove, podigao zid koji mu je zakrilio pogled. Kant je od tog trenutka sakupljao novac, paru po paru, dok nije otkupio susednu kuću. Oduševljeno je srušio zid, koji ga je odvojio od gotskog zvonika, kao izvorišta mašte i inspiracije. A onda je shvatio da je već umoran i da mu je oslabio vid. Crkvu u daljini više nije mogao ni da prepozna. Sve je bilo uzalud.
I nikada se nisam trudio da pamtim sve one silne anegdote, koje su se sa petrovaradinskog brega, kotrljale ka reci. One o pijanim jutrima u kojima Janika Balaž završava u otvorenom gepeku „stojadina“ i svira dok ga tadašnji moćnici, sa kravatama okrenutim na leđa, u pomami moći i bluda, preko mosta voze ka gradu.
A nemam u sećanju niti jedno kasno proleće u kojem sa tri prva otkopčana dugmeta na košulji šetam Štrandom. Nisam ni veslao, plovio, pecao…
Ništa od toga.
Za mene Dunav, nije bio događaj. Već samo i isključivo, doživljaj.
Nešto poput oltara, pred kojim stojiš u doba dana, kada su sva crkvena vrata zatvorena. Najčešće noću ili u praskozorje. Uvek u ispovesti. Ponekad i u molitvi.
Šetalište uz Dunav, mnogo neuglednije od ovog sadašnjeg, oduvek je bilo u tri nivoa. Naročito jasna, kada bi se reka povukla. Pamtim sumrake, u kojima bi mi pogled u daljinu, signalizirao da mi u susret dolazi neko ko bi u meni probudio osećanje dečačkog stida. Devojčica iz škole, koje u to vreme činilo mi se, nisam bio dostojan. Ili neko ko bi mi svojom snagom isuviše imponovao. U trenutnoj poraženosti, spuštao bih se na stazu bliže reci, trudeći se da ostanem neprimećen. Dunav mi je bio jedini saveznik. I nadam se, jedini svedok mog dečačkog stradanja.
Tada i posle, evo i danas, jasno mi je da Dunav jesu mitovi, legende, bezbrojne priče, pesme koje iskaču iz porcelanskih čaša, da je zamalo u Evropi najduži.
Ali uprkos svemu, uvek ste sami u njega zagledani. Takvi kakvi jeste. E zato… i samo zato, Dunav je velik.
