Mami je bilo neprijatno. Onako goluždrav, sa svojih 17 i po kila, stajao sam pred dečjim lekarom, koji je trebao da aminuje moj polazak u školu.
-Znate šta, gospođo Tucić, neka on ipak krene sada, sa 6 godina. Mali je, pa šta! Značiće njemu ta godina kasnije. A uostalom, ako već ne bude imao sreće u školi, u saobraćaju će imati sigurno, govorio je pedijatar poznih srednjih godina, mojoj majci koja je u ruci gužvala maramicu kojom je, nesigurna u svoju odluku, brisala dlanove.
-Kako to mislite „u saobraćaju“?
-Pa lepo! Krenete vi recimo sa Ilijom za Beograd. Za sebe kupite kartu, a njega stavite u džep, da ga ne vidi kontrolor. I tako sa jednom kartom, putujete oboje, uz smešak je govorio doktor, koji je video da mami nije do ničega, ali dobrodušan kakav je bio, nije izdržao da se nezlobivo našali.
Naravno, požurio je da mojoj, sada već gotovo skrhanoj majci, objasni da sam zdrav. A sad, Bože moj… kile će doći same po sebi.
I uspeo je da je uteši. Bezuslovno mu je verovala.
U to vreme, kada nije bilo privatnih lekara, mi smo naime osećali, da jednog takvog upravo imamo. U međusobnoj komunikaciji, nikada nismo govorili da „idemo kod dečjeg lekara“, ili u „ambulantu u Vase Stajića“. Ne!
Isključivo smo govorili da „idemo kod doktora Mikića“.
Čitavo detinjstvo, na svaku grlobolju, mučninu, temperaturu pred kontrolni iz matematike… pominjalo bi se njegovo ime: „Videćemo sutra, šta će doktor Mikić da ti kaže“!
I zaista, imao samo osećaj, da je on skoro pa „samo moj“ doktor. Ozbiljan, predan poslu, večito spreman da svoje znanje, pojednostavi do mere vašeg straha.
Onda sam jednog dana, iz ambulante u ulici Vase Stajića, po nekom ustrojenom sistemu, preneo svoj đački karton u Dom zdravlja u Njegoševoj. I pomalo zaboravio na doktora Mikića. Dugo mu ni ime nisam čuo.
A onda, pre osam godina, u nekoj novinskoj vesti, pročitao sam: „U 87. godini života, upokojio se Petar G. Mikić, lekar pedijatar. Bio je dugogodišnji član Patrijaršijskog saveta Srpske pravoslavne crkve. Njegov otac, bio je ugledni prota Grigorije Mikić, katiheta Karlovačke gimnazije. Sa suprugom Olgom, istoričarkom umetnosti, Petar je značajno pomagao Karlovačku bogosloviju i novosadske i karlovačke hramove. Bavio se naučno-istraživačkim radom u oblasti istorije medicine. Bio je član Srpskog lekarskog društva, Udruženja lekara Vojvodine, Upravnog odbora Matice srpske. Na njegovom opelu činodejstvovalo je osam sveštenika uz prisustvo ogromnog broja njegovih poštovalaca“.
Kao da mi se u mah raspršio jedan od snova! Doktor Mikić nije bio samo „moj“. On, intimni posvećenik u moje zdravlje, koji me je za Beograd švercovao, u maminom džepu.
Sve vreme bio je „naš“!
Doktor Petar G. Mikić, dostojan ulice u gradu kojem je toliko dao.
Ljubomora je prešla u ponos.
A ponos je mera koraka, kojim se hoda kroz Novi Sad.
Ilija Tucić
