Mnogi veliki gradovi, svoj nastanak vezuju za mitove, legende, velike junake i neverovatne priče. Svi znamo za ono kako je vučica othranila blizance Romula i Rema koji će osnovati Rim. Legendarni grčki junak Jason, sa svojom družinom ukrao je zlatno runo. Na kraju puta, podigli su naselje blizu reke Ljubljanice, na mestu na kojem se danas diže najveći grad u Sloveniji. Poljski grad Krakov, zahvalnost duguje heroju koji je pobedio aždaju. Onaj u Antverpenu, savladao je diva. Pričama s one strane mašte, kraja nema… A znate kako, kada se početak ne zna, pa ga sami sastavljate, onda i u nastavak možete ubaciti šta god hoćete. Na kraju, sve to zvuči lepo – ali za decu.
Mi Novosađani tih problema nemamo. Ovde se zna i kada, i kako i zašto. Doduše, nije nam se dalo baš sve. Godine 1849. na dan 12. juna, grad je doživeo nezamislivu pošast. U bombardovanju sa Tvrđave, za nekoliko sati, od blizu 3.000 objekata, jedva da je ostalo 800. Od prvih stanovnika, pretekla je trećina.
Političar, novinar i književnik, Mihajlo Polit – Desančić, koji je bombardovanje preživeo sa svojih 16 godina, ovako je potom pisao: „Banova i srpska vojska, čim su ušle u Novi Sad, zauzele su poziciju prema takozvanom „brukšancu” s ove strane Dunava preko puta od Varadina. Ban Jelačić i Đorđe Stratimirović sa oficirima odseli su u prostranoj i lepoj kući Hadžića-Svetića. Stratimirović je Hadžićevima bio neki rod. Rekao je Hadžićki: „Pripravljajte ručak! Čim naše baterije stanu pucati, Varadin će se svojevoljno predati”. Hadžićka je sa svojim kuvaricama, pripravila velik ručak. Ali čim su baterije počele pucati, na „brukšanc”, mađarski topovi i sa „brukšanca”, i sa Varadina, otvore strašnu vatru na Novi Sad. U podne, Novi Sad je već počeo goreti. Srpski leševi ležali su po ulicama. Stratimirović se na konju jedva spasao kroz jednu ulicu, gde su sa kuća padale zapaljene grede. Sa svojim dobrim konjem, morao je preskakati te zapaljene grede. Do predveče, Novi Sad je bio satrt u mlevo“.
Jedna od, danas će se ispostaviti, najtežih posledica bombardovanja, jeste ta što smo, simbolično ali i doslovno rečeno, u jednom danu ostali bez svog albuma sa prvim fotografijama, prvog spomenara i prve školske sveske. Sve je to nestalo u vatri haosa, koji se po strahotnim razmerama, može meriti samo sa danima Racije u vreme Drugog svetskog rata. A kako bi bilo lepo sve to imati!
U redu, znamo mi i ko smo, i čiji smo i odakle smo. Ali opet… Zna to i svako od nas, pa mu uvek dođe milo, kada prevrće možda i požutele listove porodičnog spomenara.
Lično se sećam, kako je negde oko mature, nekoj od profesorica naše Zmaj – Jovine gimnazije, palo na pamet da napravimo pano od đačkih slika, ali ne ovih sadašnjih. Ideja je bila da donesemo svoje prve fotografije u životu, na kojima još nismo ni prohodali. Od plana se brzo odustalo, ali sam zavraga, ja bio među onih dvoje ili troje, koji su požurili da ih predaju. I nikada više, tu sliku nisam dobio nazad. A tih šezdesetih, mnogi od nas, kroz čitavo rano detinjstvo imali su ih jedva desetak. I dan-danas, ne mogu da se nakajem.
Kako li je tek Novom Sadu, kojem je u tren nestalo prvih sto godina!
Često mi u susret njegovom rođendanu, ovo pada na pamet. Ali… bilo je što je bilo.
Ne znam kako vi, ali ja sam pred rođendan uvek u tremi. A 1. februar, samo što nije.
Ilija Tucić
