Sve novosadske trgovačke, i svaka iole bolje situirana građanska porodica, imale su nekada svoje kućne pomoćnice. „Mindeneške“ su obavljale sve poslove. Prave kuvarice su bile skuplje. Ovaj luksuz domaćina je koštao od 25 do 50 forinti mesečno, sa sve stanom, hranom i bolničkim osiguranjem. Devojčice iz Temerina, Jarka, Futoga, Gložana, Petrovca… već sa 14-15 godina dolazile bi u Novi Sad. Služile su do udaje, a dotle su sebi, od mesečne plate, uštedele za opremu i mali miraz.

Ali nije sve bilo tako idilično. Kućna pomoćnica je bilo ranjivo mesto svakog domaćina na dobrom glasu. Od nje je zavisilo mnogo toga. Pre svega, ugled porodice. Sluškinje su se družile između sebe i naravno, razmenjivale ono što su čule, slučajno videle ili doživele. Logika nalaže da je svaka od njih imala „bazu podataka“ kuće u kojoj je služila. Da li se supružnici međusobno varaju; imaju li para koliko svetu predstavljaju; kakva su im deca; koga i kako ogovaraju… Sve te informacije bile su vredne suvog zlata. Svaka prosečna „mindeneška“ držala ga je u nedrima. Zbog toga su, pre primanja u posao, ukućani svoje kućne pomoćnice filtrirali groz gusto sito.

Stoga su krajem 19. veka u Novom Sadu bila čak tri posrednička biroa, preko kojih ste mogli angažovati poslugu. U tu svrhu, služila je i „sluškinjska pijaca“. Devojke su svakog 1. i 15. u mesecu, izlazile na trotoar od ugla Dunavske, do Grosingerove apoteke, na polovini Glavne ulice. Tu su, kao na nekoj vrsti berze, razgovarale sa onima koji su tražili kućne pomoćnice. Tek kad bi ih gazdarica triput „sa svih strana“ odmerila, dobijale su posao.

U moje vreme sve je bilo mnogo jednostavnije. U školi se tačno znalo koja deca, oko vrata nose ključeve od stana. To su bili oni kojima su oba roditelja radila, nisu imali babu a ni želju da idu u dnevni boravak. O njima se starala „Zuska“. Po pravilu sredovečna Slovakinja, kojoj su bluza i haljina bile u nekoj od bezbroj varijanti plave boje. Simpatične i potpuno odane poslu, i sa nama su brzo sklapale gotovo pa mala drugarstva. „Dobar dan tetka Zuzana. Da li je Viktor kod kuće“? Svesna da je i on sluša, odgovarala bi: „Viktor ruča. Upravo je pojeo meso ali opet neće grašak“! U tom momentu, bio bih pomalo ljubomoran, što smo mi čije su mame domaćice, lišeni jednog takvog iskustva.

Ni mi, ni one, nismo bili svesni da će Zuske, postati simbol ne samo prohujalog detinjstva, već čitavog jednog, svakako boljeg vremena.